Kad zatvorite oči, čujete kako se daljinsko zvonje stapa s prvim grmljavinom iza planina — tvoje disanje usklađuje se s tim ritamom, a brigu raspršava kao magla pred zorom. Harmonički preljevi pjevaju tiho ispod svakog udara, držeći vas u međuprostoru između budnosti i mirovanja. Ovo je trenutak prije oluje, kada Zagreb još diše i ništa ne mora biti riješeno odjednom. Zvono budi nešto duboko u vama — prisutan, ali nije naporan — kao da neko lagano stavlja ruku na ramene u tami.